Још у априлу 1876. године, у Београду је образован Ратни савет. Одређена је нова формација војске. Усвојен је овакав ратни план:
Главне снаге концентрисати код Алексинца, ради предузимања офанзиве ка Нишу, а помоћне снаге држати у дефанзиви на Дрини, код Зајечара и на правцима: Јавор - Сјеница и Рашка – Нови Пазар, с тим да се делом тих снага предузму локални напади код Сјенице, Новог Пазара и Видина.
Моравска војска (у којој су били и Витовничани) са 68.000 бораца била је прикупљена код Алексинца и Делиграда, са задатком да ослободи Ниш и продужи офанзиву ка Пироту, Белој Паланци и Софији. По завршетку концентрације и страте-гијског развоја војске, српски кнез Милан Обреновић 18/30 јуна 1876. године, са историјског Делиграда објавио рат Турској. Два дана доцније и црногорски књаз Никола Петровић је на Цетињу објавио своју ратну прокламацију да и Црна Гора ступа у рат против Турске. Двадесетог јуна (2. јула) српска војска отпочела је операције против Турске, продирући према југу и истоку и западу, прелазећи српско – турску границу. Почетак напада према Нишу и Топлици огласио је српски топ, који је испалио гранату из села Суповца, близу Алексинца. Започео је рат.
Срби су у почетку напредовали на свим правцима. Међутим, Турцима је стално пристизало појачање, понајвише са бугарске територије и они су убрзо зауставили српску офанзиву и прешли су у контранапад и успели да за неколико дана поврате своје положаје и заузели су Велики Извор код Зајечара. Рат се продужио, ратна срећа је наизменично прелазила час на једну, час на другу страну. Неуспех у Великоизворској, Бјељинској и Белопаланачкој офанзиви означио је крај срп-ског ратовања. Српска војска одбранила је Алексинац и однела победу на Шуматовцу, али је касније у биткама на Ђунису и Делиграду била принуђена на повлачење. Пад Ђуниса и Делиграда одјекнуо је као велика катастрофа по даљи ток српско - турског рата. Према доступним подацима у том рату у Неготину је умро редов Живота Максимовић из Витовнице 29. децембра 1877.
Српско–турски ратови 1876–1878. године
Српско–турске ратове за ослобо-ђење јужних крајева Србије је, као командант, предводио кнез Милан Обреновић, касније краљ Србије. Успешно ратовање српске војске и устаника, донело је ослобађање многих градова и вароши у Србији. Ослобођени су велики градови: Ниш, Пирот, Лесковац и Врање. Кнез Милан је често и лично ишао са устаницима кроз Србију.
Такав војнички став је охрабривао устанике и они су храбро крчили пут ка слободи, остављајући своје животе расуте на бојиштима широм Србије. Као војни обвезници, који су по прописима тадашње војске мобилисани из Витовнице на дан 20. јуна 1876. године, њих 26 су узели учешћа у борбама. Били су у Пожаревачкој и Рамској бригади. По подацима и архивској грађи, многo од ових војника за навек је оставило своје племените животе ван своје Витовнице, широм отаџбине Србије.
Из претходног текста се види списак имена учесника и жртава тих ратова. Све то уводи Србију у нове борбе и ратовања већ у наредном XX веку, у Српско – бугарски рат 1913. године, а пре тога у Први Балкански и Други Балкански рат са Турцима 1912. године. Опустошена ратовањем, Србија се борила за своју слободу и опстанак на Балкану, на раскршћу свих ветрова рата, који дувају по Србији. Извештаји о поменутим Балканским и турским ратовањима Србије следе у даљим прилозима.