“Драги моји Срби,
догодило се оно чему се никад нисам надао. Бугари, наша браћа по крви и вери, наши савезници, заратише на нас без објаве рата. Пролише крв своје браће својих савезника и нечовечно побише наше рањенике.
Расекоше мачем савезни уговор и уништише пријатељство и братство. И ево већ осам дана како се на Овчем Пољу, по Македонији и на старим границама наше отаџбине бије љута битка и лије братска крв. Згрануше се јуначка срца задрхташе сени палих Срба на Једрену!
Бугари заборавише српску и братску помоћ, заборавише проливену крв и пале јунаке на пољима Тракијским! Пружише Словенству и културном свету одвратни пример неблагодарности и грамжљивости. Небратски поступак бугарских нападача мене је дубоко потресао. Он је повредио моја искрена словенска осећања. Одговорност за овај злочин према Словенству и човечанству нека поднесе онај, који га је извршио. И зашто све то? За то, што неће да се братски, мирним путем, расправи спор о деоби! За то да нам отму неше тековине, нашу дедовину, земљу Немањићску, које залисте свежом крвљу и ослободисте и повратисте Српству. Сени наших палих витешких бораца у овом славном рату, позивају вас, Србе, и заклињу да их осветите. Од те напасти бранимо се заједнички ми и наши верни и јуначки савезници Грци; с нама бране српске земље наша храбра и витешка браћа, Црногорски Соколови. „Животни интереси Отаџбине нагнали су Мене, и ако тешка срца, да позовем Моју храбру војску, да се пожртвовањем и јунаштвом покаже достојна хероја славних победа на Куманову, Прилипу, Битољу и Једрену. Нека Мојим драгим војницима Бог и срећа јуначка у помоћ буду у овом жалосном, али нама наметнутом рату.”
У Београду, 25. јуна 1913. год. Петар I с.р.
Председник Министарског савета и Министар Иностраних Дела, Никола П. Пашић Министар финансија, Др. Лаза Пачу. с. р. – Министар унутрашњих дела
Стојан М. Протић с. р. – Министар Правде, Др. Михајло Полићевић с. р.
Министар народне привреде Коста Стојановић с. р. – Министар грађевина
Јоца П. Јовановић. Министар просвете и Црквених Послова Љуба Јовановић Министар војни – Ђенерал Милош Божановић с.р.
Бугарски препад, који је био ноћу, између недеље и понедељка, 16. и 17. јуна, извршен је на најподлији начин. Тиме је почео Други балкански рат. У недељу 16. јуна, бугарски официри из Штипа позвали су наше официре са Јежевог Поља на закуску и пиво. Да се, рекоше, братски провеселе, пошто је опасност рата минула. У разговору и гозби провели су неколико часова. Бугари су били преко мере љубазни, иако то није њихов обичај. „Братски” су испратили наше официре и најљубазније им пожелели лаку ноћ, да би само неколико сати после тога, уочи понедељка, око 10 часова и 40 минута ноћу, предвођени оним истим „љубазним” официрима, извршили препад на наше трупе, које су биле на Јежевом Пољу и на положајима пред Криволаком. У исто време, једна бугарска дивизија, из армије генерала Иванова, учинила је препад на Валандово и положаје пред Ђевђелијом. И та им је превара, на жалост и успела. Многи српски војници платили су главом своју добродушност и поверљивост. Борба се распршила по свим линијама. Пукови се развише за борбу. Јежево Поље, поорано од шрапнела и ручних бомби, било је засејано лешевима бугарских војника. Српска војска је показала чудо од јунаштва. Не зна се који је пук био храбрији, а у томе су великог удела имали храбри синови Млаве и Хомоља, сврстани у 9. пеш. пуку I и II позива пеш. пук. I и II позива и 4. прекобројни пук Дунавске дивизије.
Кости храбрих Хомољаца, међу којима и најбољи синови Витовнице, леже у костурницама од Криве Паланке до Штипа.