На Видовдан 1914. године, у Сарајеву је убијен аустријски престолонаследник Франц Фердинанд и жена му Софија. Над Европом су се надвили тамни облаци Првог светског рата. Аустро – Угарска је извршила анексију Босне и Херцеговине и правила планове за освајање Србије и Црне Горе. Српска влада је знала да ће Аустро – Угарска и Немачка напасти Србију, па је од 26. до 30. јуна 1914. године извршила мобилизацију целокупне српске војске. Поново су (као и пре две године) злокобно звонила звона, паљене прангије и на висовима око Витовнице ложене велике ватре, да би сви способни војници могли на време да се одазову мобилизацији.
За разлику од мобилизације у 1912. години, када су са мобилизацијских места враћени обавезници трећег позива и „претекли” обавезници другог позива, сада су мобилисани сви за оружје способни, војни обавезници сва три позива и последње одбране, око 400 000 војника. Витовница је остала без радне снаге, без најбоље радне стоке за обраду земље. Прва велика битка између српске и Аустро – Угарске војске, у којој су Витовничани учествовали, одиграла се половином августа 1914. године на планини Церу – у историји позната као Церска битка.
У долини Јадра српска Трећа армија (Штаб у Завлаци), у којој су били сви војници из Млаве и Хомоља и даље је водила успешне борбе на положајима код Јаребица и одбијала све нападе 13 корпуса.
На фронту „Дунаваца” (Штаб у Осечини), кога су нападале троструко јаче непријатељске снаге непријатеља, најжешће борбе вођене су код Солдатовића Гајева;
тамо је 13. бригада одбијена уз врло велике губитке и тако је спречен покушај обухвата српске војске, у време док је Церска ударна група разбијала аустроугарске снаге на Церу и Ивераку.
Тога дана српска врховна команда је ојачала Церску ударну групу Тимочком дивизијом I. позива, да би могла потући непријатеља на Церу. Дунавска дивизија је успешно одолевала надмоћном непријатељу, захваљујући изванредном пожртвовању војника и официра, свесних да се морају одржати на положајима, да би се постигла победа на Церу. 20. августа 1914. године увече, када је битка била добијена, српска Врховна команда, на челу са војводом Путником, известила је старог краља Петра у Рибарској Бањи да је аустроугарска војска на Јадру и Церу потучена. Међутим, иако је српска војска на Церу добила једну значајну битку, рат се ипак настављао. У јесен 1915. године српска војска није могла да издржи јак притисак са свих страна, јер је у рат ушла и Бугарска, те се морала повући преко Албаније, ка Јонском мору, на острво Крф и даље, што им је и био циљ да би се избегло заробљавање.
На том тешком и неизвесном путу одигравале су се још многе људске драме. Записана су и сачувана потресна казивања појединих учесника у повлачењу из нашег краја и њиховим патњама се дуго причало по селима Хомоља.
Након дугог напорног одступног марша српска војска је поткрај децембра избила на линију Подгорица – Скадар – Елбасан, оријентишући се ка Медови и Драчу. Крајем јануара 1916. године, у ситуацији пуној неизвесности на негосто-љубивој албанској обали, српска влада је молила савезнике да пошаљу велике бродове у Драч, да би се српски војници могли пребацити на Крф, што им је и био главни циљ.
Почев од 28. јануара превожење је убрзано, тако да се дневно могло евакуисати 3 000 до 4 000 војника.
На Крфу су се српски војници опоравили и наоружали, савременијим наоружањем и, након опоравка, поново су били на путу, али овог пута за Солун, где ће се на Солунском фронту, на Кајмакчалану одиграти пресудна битка да се отвори „Капија Србије”.