Витовница се катастарски граничи са следећим селима: Мелницом, Стамницом, Лесковцем и атари се са подручјем општине Кучево.
Од центра општине Петровца на Млави удаљена је 14, 5 километра. Село је повезано асфалтним путем, који је урађен осамдесетих година XX века. Овај пут од самог села се спаја са регионалним путем Петровац – Кучево. Престанком асфалтног пута, код скретања за манастир, на крају села, наставља се макадамскии путем, који води до познатог излетишта „Трест”, као и до рибњака „Драгојевић”, који је новијег датума. Село је подељено реком Витовницом, а с једне на другу обалу прелази се преко бетонског моста код манастира, као и још неколико, дрвене грађе, у функцији за пар кућа на десној обали реке. Остали путеви и спајања у селу су такође макадамски.
У селу, на поменутом путу, који је асфалтиран кроз цело село, постоје камени и бетонски мостови: многи мостови који одвајају пут од самог регионалног пута су направљени још тридесетих година XX в. и њихов творац је био познати инжењер из Витовнице, Душан Миљковић. Други су настали крајем двадесетог века. Село Витовница је повезано друмским саобраћајем, аутобуском линијом Петровац – Витовница, као и линијом Петровац – Мелница - Витовница, који саобраћа више пута дневно, а превози и ђаке у оближњу школу, у селу Мелници. Мештани имају и своја превозна средства, аутомобиле, комбије, камионе, тракторе, а средином двадесетог века једини превоз овог села су биле коњске, ређе воловске запреге, као и чезе и фијакер који су служили само у свечаним приликама, као превозно средство на свадбама, приликом светковина у манастиру или доласка знаменитих људи. Поштоноше у село долазе из Поште у Мелници и разносе писма и друге пошиљке, врше наплату рачуна за за телефон, електричну енергију, а исплаћују пензије пензионерима, којих је један мали број у селу. Поштоноша до краја Другог светског рата је био пешак из Петровца. У првим деценијама XX века, као и раније, пут за Витовницу је био блатњав, иако је терен каменит, а прелаз за мноштво тадашњих воденица и ваљарица је био искључиво преко такозване „брве”, које су се задржале и сада преко реке и потока у селу и мештани их користе када вода нарасте у сеоским водотоцима. То све сведочи да време прошлости још живи у овом селу, ако је увелико на путу савременог преображаја.