Бугари су вршили жесток напад на целом Солунском фронту на Дунавске дивизије не би ли је повратили на почетне положаје. Међутим, када је битачна криза на фронту Дунавске дивизије била на врхунцу и када је изгледало да ће непријатељ продрети у Островску котлину, пристигла је главнина Вардарске дивизије. Главни напад је био на линији Кајмакчалан – Старков Гроб против српске Треће армије распоређене лучно на јужним падинама Кајмакчалана са Дунавском дивизијом на линији Малка Ниџе – Горничево Веви. Пошто је командант Треће армије вратио 9. пешадијски пук из резерве, у коме су били скоро све војници нашега краја, Дунавска дивизија је прешла у противнапад и „дунавци” су заузели к. 1500. Дунавци су у снажном нападу разбили бугарске снаге, заробили 32 топа и 50 кара и тако у крвавим тродневним оштрим блиским борбама, уз садејство са храбрим „дринцима”, избили на врх Кајмакчалана, одакле су наши војници први пут упутили погледе ка „Србији”, ка својим милим и драгим, ка својим кућама, а то је коштало 907 мртвих, 3270 рањених и 730 несталих.
Пад Кајмакчалана био је најтежи губитак за бугарске снаге.