maricka bitkaСрпска војска и држава, после пораза у Маричкој бици и Косовском боју, губи сјај и снагу своје моћи. Падом под отоманску империју већег пространства Србије, редом су поробљавани остали простори српске земље. Каснијим падом у руке Турака и града Смедерева, 1459. године, Србија полако улази у вишевековно ропство. Међутим, с обзиром да су Срби били и остали слободољубив народ, самосвојсн и немирног духа, нико се није могао помирити са новонасталим ситуацијом и већ на самом почетку ропства појавиле су прве ослободилачке идеје. 

Турска власт односила се према српској раји на суров и понижавајући начин. Срби су били присиљавани да дају велики данак за турску војску у којој су постојали одреди војника регрутовани од деце српског порекла. На тај тежак јарам нису пристајали ни тадашњи житељи села Вителнице – или Витаонице.

Поред турског зулума, овај део Србије и браничевске области, Млаве, и Хомоља, 1488. године, захвата и опака болест куга, која изазива велики помор у народу. Поред арогантне владавине Турака и Мађара, који касније долазе у ову област, болест је десетковала и онако већ убијену Србију и Млавски крај. Витовничани, по духу и својим немирењима са ропством, слични свим Србима, придружују се Млавском Војводи Пауљу Матејићу и почињу, у време вође српске револуције вожда Карађорђа Петровића, устанак. Многи Витовничани су храбро гинули за одбрану свога села и за спас поноса свог рода. 

Тако су почели устанци, буне и ратови у Витовници и њеној ближој и даљој околини. Витовничани су у збеговима, по врлетима шума и планина, своје потомство скривајући и чувајући у пећинама.